Осуђеник на
смрт
тихо у
леденој ноћи јеца,
кроз прозор
гледа језеро
што поглед
прождире
Са свећом у
руци лута
ходницима
прошлости,
тражи нит
сребрну
и мач
пламени
Стоји
голорук и сед
испод точка
времена који
тихо над
водама дроби
све планове
људске
Звезде над његовим селом
и рука девојачка већ су
само реч пред сан, без
облика и трајања
Зрак сунца
на челу
већ јавља
дан суда,
омчом заборава везује
реч неизречену
Нема коментара:
Постави коментар