петак, 11. април 2014.

Kako je zamalo nestao covek? #1

Negde krajem dvadesetog i pocetkom dvadeset prvog veka, coveka su zamenile zivotinje i masine. usled prestanka zelje za repordukcijom. Hronicari tog vremena nisu ostavili zapise o uzrocima ovakvog pada homo sapiensa. Postoji osnovana sumnja da je proces usko povezan sa necim sto su nazivali "emancipacija", tajnim projektom vlade Okeanije i korporacija Disney, Marlboro i Camel. Proces je poceo emancipacijom zenskog roda, stvaranjem uverenja da ce trovanjem nikotinom ostvariti svoja "prava" i "slobode". Sledeci koraci bili su legalizacija marihuane, abortusa, odevanja muskarca u odevne predmete boje <<252>>, homoseksualizma, okultizma... Nakon toga, lansiranjem projekata youtube i facebook, svest ljudi preplavljena je slatkim ljubimcima svih boja i vrsta. Uskoro, instinkt stvaranja potomstva zamenio je instinkt uzgoja kucnog ljubimca, a vrlo brzo legalizacijom brakova sa kucnim ljubimcima, koncept braka, zajednice i veze dva coveka u potpunosti je nestao.

Da nije postojalo nekoliko ostrva koja su nuklearnim naoruzanjem, tiranijom, religioznom zatucanosnu cuvala svoj suverenitet homo sapiens bi u potpunosti nestao sa lica zemlje.

21.12.2121 over and out


уторак, 8. април 2014.

David/Walter i smrt


Šta radi čovek kad se suoči sa strašnom istinom da ima rak? Sa neminovnim krajem?
Daću vam dva primera. Jedan je kultna italijanska serija Hobotnica, drugi je američka serija Breaking Bad. Odgovori koje daju govore o dva suštinski različita pogleda na pitanje smrti, na pitanje istinske vrednosti.






недеља, 12. јануар 2014.

Душа


Душа

Некада давно огањ и град
венчали су се и родили
пустињу

Пустињски ветар око
дрвета познања добра и зла
свира плач и шкргут зуба

Душа је моја дете
испружених руку ка небу
на острву усред огњеног језера

Од сумпора и Хада
не види га онај ко не зна
да гледа очима детета


понедељак, 6. јануар 2014.

Потрага за изгубљеном искром

Коначно слобода, коначно мир. Топлина дома, празник, поноћ прошла. Сада коначно могу да урадим све оно о чему сам сањао протеклих месеци. Проклети посао, толико ме угушио да нисам стигао ништа за своју душу да напишем, да нацртам. Сада коначно могу да реализујем све те идеје...

Идеје?

Које идеје?

Гледам у папир ево већ сат, покушавам да се сетим макар једне идеје. Само чујем зујање у ушима. Можда бих требало да одем код доктора, није баш нормално да толико зуји, зар не?
Невероватно! У свом том лудилу и стресу, док сам завршавао пројекат идеје су ме саме нападале, а сада мук! Празнина!


Ковање мача. Под ударцима чекића у ужарену руду стотине, хиљаде искри лети на све стране. Битно је само да постоји та ужарена руда, тај мач на ком тако дуго и стрпљиво ради ковач. Докле год удара у њега, дотле ће се рађати нове и нове искре. Неке искре се угасе одмах, неке живе мало дуже. Тако је са идејама.

Идеје су као жене. Кад волиш једну, онда те са свих страна нападају. Кад изгубиш ту једну, онда ни нападачицама ниси занимљив.

Сасвим случајно, момента док пишем овај ред сетио сам се описа демонског света код неког од Светих Отаца. Демони човека нападају кроз разне помисли, али нарочито интензивно онда када човек крене путем молитве и поста.

Његош рече:
Нека буде борба непрестана
нека буде што бити не може

Ратно стање духа, ваљда би то тако могло да се назове.

Али џаба, и даље не могу да се сетим. Будала памти, а паметан пише...