Мени један од најдражих радова. Рађен је као поклон једној пријатељици. Вече када сам требао да га завршим, игром случаја у два после поноћи нашао сам се у Сремским Карловцима из којих је требало некако да дођем преко брда у Буковац. Наравно, кад је човек тако млад, храброст и лудост јачи су од разума, тако да сам се врло брзо упутио преко брда, преко гробља, њива ка свом родном месту. Пут ми је показивала звезда падалица, док нисам дошао да бесног шар планинца. Онда се цела путања окренула на десно кроз бару, па на лево кроз винограде, да бих дошао до брда које изгледа исто као брдо изнад мог села, само што то није то брдо. Већ уморан и очајан, кренуо сам низ неку долину, док коначно нисам стигао до Текија. Уморан и измучен стигао сам кући око седам. Уместо да спавам, уз кафу сам наставио да сликам, док је на радију водитељ причао о метеорској киши која се могла видети претходне ноћи...
Сећам се да сам тих дана гледао сјајне документарце о сликарима и да је посебан утисак на мене оставио Каравађо, због начина на који извлачи ликове из мрака. Ако некога занимају документарци: http://www.youtube.com/watch?v=bD-Qr6Weo0U
Испод је прва скица. Мени најдражи део процеса, део када надахнуће делује најјаче.
Нема коментара:
Постави коментар