Коначно слобода, коначно мир. Топлина дома, празник, поноћ прошла. Сада коначно могу да урадим све оно о чему сам сањао протеклих месеци. Проклети посао, толико ме угушио да нисам стигао ништа за своју душу да напишем, да нацртам. Сада коначно могу да реализујем све те идеје...
Идеје?
Које идеје?
Гледам у папир ево већ сат, покушавам да се сетим макар једне идеје. Само чујем зујање у ушима. Можда бих требало да одем код доктора, није баш нормално да толико зуји, зар не?
Невероватно! У свом том лудилу и стресу, док сам завршавао пројекат идеје су ме саме нападале, а сада мук! Празнина!
Ковање мача. Под ударцима чекића у ужарену руду стотине, хиљаде искри лети на све стране. Битно је само да постоји та ужарена руда, тај мач на ком тако дуго и стрпљиво ради ковач. Докле год удара у њега, дотле ће се рађати нове и нове искре. Неке искре се угасе одмах, неке живе мало дуже. Тако је са идејама.
Идеје су као жене. Кад волиш једну, онда те са свих страна нападају. Кад изгубиш ту једну, онда ни нападачицама ниси занимљив.
Сасвим случајно, момента док пишем овај ред сетио сам се описа демонског света код неког од Светих Отаца. Демони човека нападају кроз разне помисли, али нарочито интензивно онда када човек крене путем молитве и поста.
Његош рече:
Нека буде борба непрестана
нека буде што бити не може
Ратно стање духа, ваљда би то тако могло да се назове.
Али џаба, и даље не могу да се сетим. Будала памти, а паметан пише...
