Хазарски речник - Апокалипто

Из дела "Казивање о Адаму, брату Христовом"

Од два света - невидљивог, духовног који је створио Бог и видљивог, материјалног, које је саздао неправедни иконом ђаво, само је дакле Адам чедо оба творца и оба света. У његово тело сотона је тада затворио два пала анђела и у њима се јавила таква похота, да до краја света неће моћи да се засите и смире.

Ширина размишљања

Људи увек дејствују не на основу познања стварности, него по ширини размишљања. У том смислу, велики људи су само појединци. Основну масу чине обични, једноставни људи. Као деца, они страшно преживљавају када туђинац отме њихову играчку, али при том, оком неће трепнути ако тај човек изнесе из њиховог стана све драгоцености. То је зато што се драгоцености налазе изван оквира њиховог прихватања света. Основно благо за већину људи су играчке. Исто као и код дефинисања ширине личности, када човеку опљачкају стан, он ће то доживети као велику несрећу, али ако опљачкају његову земљу, он неће ни пажњу обратити. То је зато што се такав проблем налази ван тачке његовог гледишта.

Како се мери ширина ваших осећања, размишљања, дејстава? Сопственом ширином? Ширином породице? Родбине? Домовине? Човечанства? Одговор на то питање јесте показатељ ваше ширине. Ако се сва ваша усмерења своде на куповину нових "играчака", и само због тога вам је потребан новац, пракитчно испада да сте дете у песку. Сва деца желе да праве куле од песка. Једни су их направили, други маштају о томе, али у оба случаја, стваралачка тежња не досеже даље од прављења куле. Са узрастом, дечји песак у парку се мења, одраста. Улогу куле и лопатице почињу да играју виле и "Ролс Ројс". Квалитет ковица се мења, али суштина остаје иста - песак.

За одраслог човека са дечијим размишљањима својствено је да се брине само о себи. Зато, ако је он узраста 50 година и има образовање, иметак од 100 милиона и мисли само о себи, у суштини - он је дете. Ако мисли и о својој породици он је мало зрелији. Ако мисли о својим рођацима, он је скоро велики. Било како, његов узраст не досеже до жељене ширине.

Пројекат Русија, књига прва

Нада

Осуђеник на смрт

тихо у леденој ноћи јеца,

кроз прозор гледа језеро

што поглед прождире

Са свећом у руци лута

ходницима прошлости,

тражи нит сребрну

и мач пламени

Стоји голорук и сед

испод точка времена који

тихо над водама дроби

све планове људске

Звезде над његовим селом

и рука девојачка већ су

само реч пред сан, без

облика и трајања

Зрак сунца на челу

већ јавља дан суда,

омчом заборава везује

реч неизречену

РАНИ РАДОВИ: Ко је без греха нека баци камен

Мени један од најдражих радова. Рађен је као поклон једној пријатељици. Вече када сам требао да га завршим, игром случаја у два после поноћи нашао сам се у Сремским Карловцима из којих је требало некако да дођем преко брда у Буковац. Наравно, кад је човек тако млад, храброст и лудост јачи су од разума, тако да сам се врло брзо упутио преко брда, преко гробља, њива ка свом родном месту. Пут ми је показивала звезда падалица, док нисам дошао да бесног шар планинца. Онда се цела путања окренула на десно кроз бару, па на лево кроз винограде, да бих дошао до брда које изгледа исто као брдо изнад мог села, само што то није то брдо. Већ уморан и очајан, кренуо сам низ неку долину, док коначно нисам стигао до Текија. Уморан и измучен стигао сам кући око седам.  Уместо да спавам, уз кафу сам наставио да сликам, док је на радију водитељ причао о метеорској киши која се могла видети претходне ноћи...

Сећам се да сам тих дана гледао сјајне документарце о сликарима и да је посебан утисак на мене оставио Каравађо, због начина на који извлачи ликове из мрака. Ако некога занимају документарци: http://www.youtube.com/watch?v=bD-Qr6Weo0U

Испод је прва скица. Мени најдражи део процеса, део када надахнуће делује најјаче.

Like religija

Petar Petrovic likes God
Petar Petrovic likes Lady Gaga
...

Ако питамо просечне људе, нпр у Србији да ли верујеш у Бога, шта ћемо добити као одговор? Свакако у највећој мери да. Ако питамо да ли идеш у Цркву, колико њих ће одговорити са да? А колико ће вас погледати са изразом лица "зашто бих ишао у Цркву?"

Слободно можемо рећи да је та већина пуки симпатизер. Било какво обавезивање, било какав пут, жртва, надахнуће аутоматски отпада. Ако постмодерни свет посматрамо као фејсбук, онда је религија у њему само још једна страница коју можемо лајковати. Само нешто што треба да стоји на профилу да би се уклопили у ово или оно друштво.