Tek kad pogledamo malo pazljivije, vidimo tu ruznu, zardjalu zicu kako se ruga raju, pored nje patrolira vojnik sa puskom. Odmah nas napada pitanje, cemu zica, cemu vojnici oko rajskog grada?
Da bi dali odgovor na to pitanje, moramo da predjemo na drugu stranu zice. Dole, sa druge strane zice, jedan prljav kraj. Stare polusrusene zgrade came, valjda cekajuci da ih neko srusi. Zardjali rezervar, usijan od toplote. Pored njega jedan decak, bos, odrpan, mrsav. Odvrce zardjalu slavinu. Nakon krika praznine, iz slavine su polako pocele da padaju kapi vode. Decak namesta balon koji je u neko bolje vreme cuvao naftu. Taj prljavi balon se puni zivotom. U decakovim ocima vidimo slavinu, kapljice koje se lenjo tegle dok ne padnu u balon. Odjednom, kap se zatresla. Nekoliko puta, sve jace.
Zvuk je ispuno prazninu. Eksplozija. Decak se okrece, u daljini vidi dzamiju iz koje kulja dim. Grabi balon i pocinje da trci. Pred njegovim nogama otkriva se groblje, pustinja stanova u kojima su nekada ziveli ljudi. Eksplozije postaju sve jace, sve blize, pocinje da cuje svoje srce. Iza coska, izlece decak zadihan.
Mnogo bliza eksplozija, decak zastaje, istrcavajuci iz uske ulice. Zgrada preko puta smrto je ranjena. Cela strana je otvorena, u plamenu, kao kakav pregazeni ratnik. U plamenu na spratu, zena, drzi dete, vristi, dok je plamen grli, cvileci zlobno. Skace dole, dok za njom padaju veliki komadi uzarenih greda i namestaja. Grabeci dim, kricuci, decak trci ka majci. Njegove ruke su prekratke pred daljinom, pred ponorom koji ih deli.
Vatra, dim, kamenje leti. Zvuk nicega zuji u usima. Snazan udar baca decaka na oblznji zid. Nejgovo telo se spusta niz zid, ostavljajuci krvavi trag. Crni gusti dim ga guta. Oko sebe vidi samo dim. Jedino sto moze da vidi jeste levu ruku, koja visi, kao o koncu, kao kakva krpa, natopljena krvlju. Zujanje polako jenjava, cuje se celika koji drobi kamen pod sobom. Zvuk zla
Dim se polako sklanja otkrivajuci celicnu zver, Golijata koji je dosao da ispuni drevna prorocanstva. Sebe je okitio mnogim znacima drevnih ratnika. Decak desnom rukom drzi onu bednu krvavu hrpu, ustaje sa zemlje. Golijat zaustavlja svoje gusenice. Ispod njih zdrobljena ruka majke.
Sunce je bilo visoko na nebu, iza tenka. U decakovim ocima, on je bio samo crna silueta. Na drugoj strani ulice, stojao je on, krvav, bez ikoga, bez icega. U ocima mu je besneo plamen. Nije vise osecao strah, samo bes, samo veru, beskrajnu veru. Sa zemlje je zgrabio kamen. Cvrsto je stezao kamen, dok je cev na tenku polako pocela da se spusta. Nekoliko trenutaka vladala je tisina.
Krik kida tisinu. Vristeci, vicuci, urlajuci, decak zamahuje, izbacujuci poslednji ocaj na celicnog golijata. Vreme stoji, dok kamen sasvim polako savladava nebo. U jednom delicu trenutka kamen je zaklonio sunce, otkrivajuci decaku sve one znake, kojima se golijat okitio.
Pucanj granate. Cuvar iza ograde patrolira i dalje. U obecanom gradu, raj nesmetano nastavlja svoje odvijanje
Нема коментара:
Постави коментар